Аутор: Ратко Крсмановић

Упозорење на драматичне последице усвајања резолуције о злочину у Сребреници без идентификовања чиниоца злочина против мира

Може ли се човек данашњице одупрети препорукама и моделима понашања унутар понуђене и лажима импрегниране слике света?

Без оваквих питања и трагања за одговорима, човек би остао слеп, лишен сваке креативности и потребе да трага за истином и слободом. Био би изгубљен у простору између истине и лажи, слободе и ропства, добра и зла. Понуђене представе не траже креативност већ послушност. У спровођењу таквих образаца понашања, појединци почињу да доживљавају себе као силу која је кадра да произведе мисао и осваја слободу. Далеко сам од сваке помисли и уверења да треба окретати главу од ма ког злочина.

Погледајмо самопоуздање најгрлатијих заступника декларације у чијим обрисима понашања се не види презирање истине, жртава и самооптуживање, већ властито средство политичке борбе за приближавање Европи и „неговања" на власти. Са нечувеном журбом се покушавају потиснути вредности које чине темеље елементарног достојанства једног народа, док се гурају илузионистички принципи и заблуде које представљају катализатор процеса труљења принципа правде и истине.

Од државе Србије се тражи да се „суочи са прошлошћу" и да то своје суочавање резолутно изрази у форми декларације или резолуције о жртвама у Сребреници. Да згњечи осећања властитих вредности и слободе. Да самооптуживањем амнестира носице злочина против мира из кога су настали сви злочини. То се покушава образложити етичким, културним, политичким и европским разлозима, што недовољно упућеним и онима који своје "разумевање " заснивају на површним медијским извештајима и пропаганди једне стране, може деловати прихватљивим и разумним.

Декларација је постала предмет огорчене политичке борбе и утркивања овдашњих странака, лидера, НВО, интелектуалаца, коментатора, окупационих гувернера и експозитура разних међународних организација. Стварни разлози и стварни наручилац овог акта нам нису саопштени!? Да би се правилно оценило овакво становиште значајног дела парламентарних странака, председника државе и председника владе, неопходно је да се читава галама сагледа и са становишта које је изван интереса властодржаца, притисака, пристрасности и дневнополитичких интереса.

Међутим, ослободимо ли се пристрасности и себичних интереса, видећемо да се смисао расправе и усвајања такве резолуције, своди се на удаљавање од пуне истине и неопходног утврђивања криваца за почињене злочине. Тиме се производи илузија о тобожњој одговорности, док се истина и универзално право гурају на стрампутицу а јавност доводи у заблуду. Маскирање пуне истине о стварним чиниоцима злочина представља нови злочин са непредвидљивим последицама.

Није неопходно објашњавати да су сви ратни злочини у искључивој вези са ратом. То је једноставна и разумљива чињеница, као што нико нормалан не спори чињенице о извршеним злочинима, не само у Сребреници. Сви злочини су могли бити почињени у условима већ почињеног злочина – изазивање рата. Наука, укључујући и право, то назива злочин против мира.

Поменута резолуција има задатак да маскира стварне актере злочина против мира и да спречи евентуална, тако важна разјашњења истине о злочинима у Босни и Херцеговини. Грађани на простору бивше СФРЈ су спречени да разумеју како је Балкан у протеклих 20 година претворен у мајдан пљачки и плен изазивања ратова и криза од стране организоване екипе са седиштем у Вашингтону. За замагљивљње истине и наставак пљчке, неопходно је распламсати идеолошке сукобе и поделе међу грађанима. Такве обрасце препознајемо широм света.

Моћна Америка најбоље продаје „услуге" разних агенција за консалтинг, војну обуку, наоружавање и лобирање са циљем да се обезбеди привилегованим мултинационалним компанијама улога у снадбевању оружјем, инвестирању у обнови порушене инфраструктуре, изградњи војних база, кредитирању и тобожњег одржавања мира. То су разлози покретања грађанских и међународних ратова, „хуманитарних интервенција" и истовременог прикривања тих разлога и актера.

Диктирано је и оркестрирано разбијање СФРЈ, изабрани и оспособљавани носиоци борбе за „државу хрватског народа", за „унитарну Босну", за „независно Косово", за „аутономне области"… Изабран је и пројектован кривац! Није сувишно и овом приликом подестити на околност да оваквим операцијам у БиХ и на Косову, нису руководили апстрактни појединци и организације, већ врло конкретне личности, као например Даглас Феит и Ричард Перле (некадашњи високи државни функционери у Пентагону), који су од 1987. до 2004. године посредством Босанског одбрамбеног фонда и Ригс банке у Вашингтону, организовали подршку „ослободилачке борбе" муслимана у Босни и на Косову, прикупивши силне милионе долара из арапских земаља и са далеког истока.

Истину о злочинима у БиХ је могуће разумети само са становишта целине. Стога, изгледа ми оправданим предочити у прердвечерје усвајања фамозне резолуције о жртвама у Сребреници и неке од околности које се игноришу а без којих није могуће разумети истину. У првој половини 1992. године одржана је Лисабонска конференција, којој је претходила чврста политичка одлука Алије Изетбеговића да створи независну БиХ, изражавајући своју одлучност поруком да је за такву решеност „спреман жртвовати мир". У условима разбијања претходне државне заједнице СФРЈ, држава БиХ је постала прихватљиво решење не само за муслиманску, већ и за српску и хрватску страну уз неопходност решења којим би се обезбедило очување националних ентитета конститутивних народа. Такво решење је значило мир, али, Алијиним менторима није био циљ мир, па се Изетбеговић накнадно „досетио" да одредници „независност" дода нову одредницу - „недељивост". Недељива БиХ је могла трајати само у недељивој Југославији, што је актерима рата било више него јасно. Изетбеговићев избор по „савету" налогодаваца који су га политички обликовали, храбрили и отпочели наоружавати, представљао је избор рата. И таква жеља Изетбеговића би са лакоћом била обуздана да није било његових, већ поменутих моћних саучесника и ослонаца.

Сви каснији злочини у БиХ представљају последицу оваквог, свесно изазваног стања грађанског рата, односно злочина против мира. У наметнутим грађанским ратовима нема племенитости, достојанства, занимљивости… Свака резолуција о злочинима која игнорише ове околности обесмишљава и истину и жртве злочина као и сам смисао резолуције или декларације.

Осим тога, сама резолуција није у функцији „разумевања за патњу себи ближњих" и помирења, већ окамењивања односа мржње и освете, јер друге стране грађанског сукоба нису изложене притисцима за доношење сличних декларација, док стварни инспиратор сукоба остаје амнестиран.

Са становишта могућих последица доношења овакве резолуције, реално је очекивати нови отклон у шовинистичке политике које ће тежити да буду провокативне и постати алиби нових притисака и уцена.