Zlatibor-Beograd
20.07.
06:30
16�C

Pola sedam ujutro, lep dan, biće vruć i nekome lep, ali ja moram nazad do Beograda. Nakon samo 1 km Čajetina, nizbrdica, dupla puna i prvi šleper sa retarderom. Obišao sam retardinja i cepam u maglu. Magla solidno gusta, druga pesma na Morcheeba-e disku. Lagano. Auto prazan samo stolica za klinca i četkica za zube. Čarape, gaće i majica od juče, što je stvarno daleko iznad beogradskog proseka.

Na 6 km od „izlaska“ sa Zlatibora počinje klasična dvosmerna magistrala i ograničenje 60km/h. Skretanje za Taru do koje ima 24 km, Šarganska osmica je na 32 km, tu je i Višegrad. Posle nadvožnjaka odmah desno. Sjajno je sve označeno, 6-7 puta. Prvo zevanje…

13km i 6:42. Bela zemlja i početak opštine Užice. Put je dobar 75-80 km/h, nigde nikoga. Nekoliko Užičana cepaju zastarele „mašine“ na granici mozga. Ali nije strašno. Valjda žure na posao.

Na 15.5 km opet duple trake i spuštanje u Užice. 06:44, magla i dalje, ograničenje 80 km/h, put je relativno razbijen, nema rupa, ali neravno kao posle Turaka.

17.5 km me obilazi jedan idiot sa kombijem, starim belim kombijem. Naravno, preko pune linije. I ne staje, već nastavlja preticanje i dalje u jaku levu krivinu neposredno ispred baze Putevi Užice. Ograničenje je 40 km/h, put je sužen i to baš sužen, mnogo je kamenja sa strane i ukoliko je samo malo nepažnje prisutno, možeš ga poneti kući. Ali batica sa UE tablicama sprovodi cepanje u delo. Naravno da takve idiote Bog čuva.

06:49, nakon dvadesetak minuta putovanja, ulazim u Užice. I dalje duple trake, nizbrdo prema mogućnostima. Lokalci i dalje preko pune. Mi ostali smo seljaci i nemamo pojma. Opet zevam…

Kroz Užice se ide lagano 40-50-60 km/h, ne treba razbijati auto na mnogobrojne šahtove i neravnine. Izlaskom iz industrijske zone u 06:52, sve zajedno 23.2 km od Zlatibora. Ćao UE, ljubi ga majka.

26 km, 06:55 stiže i Sevojno. Taman sam se malo opustio i uhvatio lepu putnu brzinu uprkos magli kad eto ti Sevojno. Šteta, jer je saobraćaj nikakvog intenziteta. Morcheeba gruva bas.

07:09 i 42.5 km od Zlatibora i eto ti meni Požege. Alo Požega. Cico lezi. Neki konj sa golfom II kolje mašinu, guši za medalju. Vozi čak 40 km/h. NS table, šta će čovek… Navika ti je čudo.

Jelen Do, čuveni kamenolom neposredno pored puta. Ovoga puta put je čist, bez ostataka kamenja prašine. Privatizacija bato, ograđeno, ne može da se nosi kući. Jes da neki jadnici lopataju neku prerađevinu u džakove umesto neke pokretne trake i mašina, ali plata je plata. 07:20.

Posle 60 km/h puta ulazim u Ovčarsko-Kablarsku klisuru, „predeo izuzetnih odlika, pod zaštitom je države“. Predeo je stvarno izuzetnih odlika, poznat po brani, veštačkom jezeru, novom tunelu, splavovima (alo Beograđani nisu to oni splavovi kod Juge… to su vikendice i kuće na vodi), pontonima. Put je odličan, bez onih krivina sa velikim ogledalima, nov tunel je sjajan. Vozi se oko 70 km/h, što je sasvim solidno i normalno.

07:30 i Čačak, čudo male privrede Srbije. Bravo za Čika Velju, samo da ima neke urbanističke ideje i logike. Nakon 72.5 km se razišla magla, te mogu i ugasiti maglenke napred i pozadi. Jebote, kao da prolazim kroz Los Angelos. Semafori su „divno i inteligentno raspoređeni“, kao namerno. Očigledno potpuno nespremno za saobraćaj ovog tipa. Nažalost, nedostajao je nekome mozak. Jagnjeće pečenje je 800 din. Na sve strane. Kao i polovni automobili. Kao da je dvomilionski grad… Privid, šta li je…

07:50 i 85km konačno sam izašao iz privrednog čuda Srbije, smarajućeg Čačka sa suvointeligentnim semaforima. Ima i kružni tok, mada mi nije jasna namena. Sad je ispalo da je baš dobro da je tu jer InterEX ima megamarket. Tu je i čuveni motel Livade, nezaobilazna stanica ka Kopu i skijanju…

Nakon 96 km bez šlepera, policije eto ga i GM. Gornji Milanovac, Šerpa City. Mirno je u osam ujutro, lep put, obilaznica stvarno obilazi. Privreda je veća jača i lepša (Metalac, Tetra Pak, Zvezda itd), ali se prolazi brže, komotnije i uređenije. Sorry Veljo, odoh ja na Rudnik.

112km i 08:10 Rudnik i čuvena kafana gde se staje na pišanje i lepinju sa kajmakom. Znam da ide nizbrdo, pa propuštam odmor. Pecam OMV pumpu na skretanju za Lajkovac, posle Ljigavog.

U 08:25 dolazi i Ljig (131.5 km). Spustio sam se sa Rudnika. U repu mi je stalno bio jedan passat i baja koji vozi neki stari frižider. BP table, kao da je krenuo na Hungaroring. Izvinjavam mu se ovim putem, malo sam ga cimao i maltretirao, da vidim dokle će. Ipak je bio veći majmun od mene.

Ljig ima na magistrali jedan semafor koji neobično dugo drži. Ovo je definitivno granica normalne i nenormalne vožnje. Sve je više kretena koji sve više jure, pretiču baš tamo gde ne treba i gde ih bole uvo za druge. Između ostalih crni A6 i valjda pasat, nečiji prazni službeni automobili, bukvalno se zajebavajući i međusobno pretičući non stop. Šteta, mi to plaćamo.

08:50 OMV je na 163 km od Zlatibora, na skretanju ka Lajkovcu, Ubu i Valjevu, sa leve strane. Inače, na pumpu se može isključivo uz minimalno 1 saobraćajni prekršaj. Naime, ne smeš ni sa magistrale, ali ni sa „bočnog“ puta skrenuti levo na pumpu. Kontrola svih retrovizora, panduracija je OFF, a ja skrenuo. Produženi sa malo mleka, OMV keksić, bezolovni do kraja. Nakon punih 30 minuta, sendviča sa šunkom i paradajzom (129 din) krećem za BeGe. Već je postalo vruće za vožnju, sunce cepa kroz sve prozore, klima mora na ON iako je 09:20. Toplo savetujem vrlo rano, noćno kretanje na put isključivo zbog vrućine, pogotovo ako nemate klimu, a imate decu.

Čuveno mesto Stepojevac i uzbrdica. Svuda su znakovi ograničenja 40km/h, na žutim fluo podlogama, ali ipak iz navike svi voze u istom ritmu, što je i često pogubno. Čitamo stalno u novinama. Uzbrdica na ulazu u Stepojevac je sjajna prilika da vidite šta sve ne treba raditi… Iako je sve obeleženo, iako je veliko mesto, dugačko, sa mnogo pešaka i motora, bicikala. Cisterna ispred mene ne mari, vozi tačno 63 km/h…

U 09:30 temperatura je već 27�C, „sunčano, tiho i bez vetra“ kako kažu meteorolozi. Baš je vruće, krenite ranije, čuvajte razum. Mora sa klimom da se vozi… Put je nenormalno dosadan. Vidi se da se približavamo velikom gradom i da je sve manje mozga na ramenima.

09:50 je vreme za Meljak, selo čuveno po nekoliko događaja iz prošlosti. Samo okrenite crnu hroniku ili Specijalni sud. 197 km je od Zlatibora, prosečne brzine su na nekim mestima 50-60 i do 75 km/h, a nekada i samo 35 km/h jer jedan gospodin iz GM cepa keca bez stresa. I nema nameru da skrene negde. Bilo gde, samo da skrene.

Na 204 km je novo skretanje za Ripanj. Sjajno novo skretanje, sigurnije, odlično odrađeno, obeleženo, sa posebnim trakama za skretanja. A stara „raskrsnica“ je poluzatvorena. Mnogo sigurnije za sve nas. Bravo. Idem na duple trake, cepam dva šlepera i spuštam se u Beli grad. Kod Orlovače rade na zaobilaznici, nemojte juriti, već ste stigli. Upadam u klasičnu BeGe zamku: kreni, koči, psuj, pokazuj srednji prst i vraćam se u stvarnost.

Put mi je prijao isto kao i subota na Zlatiboru. Prelepo je. Nije daleko, krevet je 6 eur, kilometara je u oba smera 450, malo organizacije i vratiću se opet. Stvarno živimo u velikom gradu. Prevelikom. Sreća pa sutra idem na posao, pa neću razmišljati o pešačenju, reskom vazduhu, debeloj hladovini, šetnji po Kraljevim konacima i do spomenika. A i Čigotu ću osvojiti prvom prilikom. Vrlo, vrlo brzo.