“Idem i sad ko bez svijesti,

 s nadom da ću tebe sresti, jednog dana, jedne noći,

da ti srce mogu dat`…” 

Možda zbog godina koje su proÅ”le ( negde kao punoletstvo) kada sam poslednji put letovala u Hrvatskoj, ili zbog zabrane ( najslađe je zabranjeno voće, kad neÅ”to ne smeÅ” a ti bi baÅ” to!) ili zbog jednih plavih očiju iz doba pesme ” Krivo je more” i ” Sve će to, o , mila moja prekriti ruzmarin snjegovi il Å”aÅ””..uglavnom JEDVA SAM ČEKALA polazak na more, u Hrvatsku.

Moju Hrvatsku. Veselu i toplu. Nekako crvenu, mirisnu, stvarno morsku..Å”to kaže moj drug italijan: ” znaÅ” da je Jadransko more u Hrvatskoj najlepÅ”e, ne, ne preterujem, Bali, Maldivi, Floride …imaju ajkule, vetrove, cunamije il morske struje, vulkane kao Grci, ili loÅ”u plažu kao mi ( italijani) !”

Neće vam biti čudni lijanderi, pomorandže, ruzmarin, agave, mačke po kamenim stepenicama, jer sve to možete videti u bilo kom primorskom gradiću.

Biće vam specifičan miris, vetar, govor, more jedne jedinstvene boje..a meni i jedna suza u oku..nakon toliko godina.

“Kako je dobro videti te opet , staviti ruke na tvoja ramena”.

Preko Trebinja , predivnog grada sa veoma toplim, srdačnim ljudima,  kao u spoju mediterana i orijenta, sa srcem Dučića do Cavtata.

Na krajnjem jugu hrvatske obale u brdovitim Konavlima Äekao me je Civitas vetus – Cavtat/ ili Epidaurus/. Prostire se na dva poluostrva, okupan suncem a prepun borove Å”umice, sa ne baÅ” nekom plažom, ali dugim divnim Å”etaliÅ”tem uz more. Nekako aristokratski. Zovu ga Sent Trope.

Plaže su stene ili kamenje, ili betonirana gradska plaža. Plaže se ne naplaćuju. Plaćaju se ležaljke i suncobran ako želite. Zajedno 7 kuna.

Konavala.Tako se zove planinski venac oko Cavtata. Pa je i vino sa Konavla. Narodna noŔnja. Pesme. Sir i prŔuta.

 
Cavtat nije mesto ludih noćnih provoda niti burnih letnjih zabava.Nudi sportove na vodi, par kafića na rivi ( najlepÅ”e mi je Å”to se kafa pije isključivo u kafiću sa prijateljima a ujutru i kolač ili kroasan ili krofna) uz tek donete novine.

Grad je mali. Jedna ulica uz rivu, i ostale stepeniÅ”ne/ kola ne prolaze samo ljudi/ i razuđeni grad na strani ka hotelima i novim naseljima. Sa jednom samoposlugom i jednom malom pijacom. Koja miriÅ”e na smokve i masline.

I svi vas znaju. Nisam mogla da krijem odakle sam. Boravila sam kod prijatelja u starom gradu, i svi znaju da je srbin i svi znaju odakle dolazim. I bilo im je drago..

Nemam onaj inat srbina i ne ističem odakle sam. Nemam razloga za mržnjom drugog naroda jer sam odrasla u Titovoj Jugi..i zakleti sam jugo nostalgičar… 

ali jedina stvar koja mi je bola oči je opsesija Å”ahovnicom..gde god pogledaÅ”, zastava, na peÅ”kiru, čaÅ”i, kupaćem kostimu, svakom suveniru, čak i kola ofarbana..

“Stine… potrosilo je more..ja potroÅ”i јubav i tebe..”

Mene nije potroŔilo , jer je more bilo veoma toplo, ne baŔ zgodno za ulazak bosim nogama u vodu ali jako, jako prijatno za plivanje.

Naime, sa jedne strane je planinski venac i pogled na Kupare/ gde se joÅ” uvek ne zna Å”ta će biti sa vojnim hotelom/ i Dubrovnik, a sa druge strane je otvoreno more / Italija/ i stene.

Dobra pozicija grada Cavtata leži zapravo u njegovoj blizini predivnog Dubrovnika, koji nije za letovanje već zaista za jednodnevni izlet, a i Trstena jednog malog gradića nadomak Dubrovnika sa vrlo interesantnim Nacionalnim parkom.

Kako o Dubrovniku mogu reći samo reči hvale, ne bih pričala, tj. pisala- neka fotografije govore…

Ono Å”to svakako ne treba propustiti je napraviti fotografije na Stradunu, i sa zidina grada, probati jedan od sladoleda u starom gradu i pizzua / recimo u Dubravki /ili koktel u GILY ju

I možda, ne propustiti uhvaćeni trenutak ovakvih detalja…

…koji ćete zauvek pamtiti!

Å to se tiče Trstena, naime, priča ide otprilike ovako: negde u 16 veku izvesni italijanski grof koji se doselio u Trsteno počeo je da gaji različite vrste biljaka u svojoj baÅ”ti. Primetio je, da je zemlja u ovom regionu drugačija od ostale u okolini. Tako su mu uspevale i lavande, ruzmarini, ali i egzotične biljke tipa crni i zeleni bambus, avokada, afrički kaktusi, australijske retke biljke i tako dalje .U sklopu baÅ”te je letnjikovac/ u loÅ”em stanju/, vidikovac, mala prostorija za pravljenje maslinovog ulja, crkvica i neizbežna prelepa Neptunova fontana.

Negde sam pročitala “..najlepÅ”a kućna baÅ”ta na otvorenom u ovim krajevima” .

Topli pozdrav sa Jadranskog mora!

Cijela Danska puna je kuća za odmor (holliday homes) koje su vrhunski napravljene, s bazenom, kaminom, jacuzzijem, i koje se za relativno povoljan novac iznajmljuju. To nam je bio osnovni motiv odabira Danske kao destinacije. Nakon što smo preko interneta rezervirali kuću i raspitali se o svemu drugom što se treba znati, nas deset krenulo je dvama automobilima iz Slavonskog Broda prema Marielystu -poznatom danskom ljetovalištu.

Sredina siječnja nije davala optimistične prognoze što se tiče dobrog vremena. Put je bio dug i naporan, ali se isplatilo, jer proći cijelu Europu autom nešto je posebno. Najviše me se dojmio sjeverni dio Njemačke - bivši DDR sa svojim vjetrenjačama kojih ima na stotine. Negdje u zoru bili smo u Rostocku gdje nas je čekao brod Princ Joakim koji prometuje na Sjevernom moru između Njemačke i Danske. Ustvari, to je trajekt, ali se ni po čemu ne može usporediti s trajektima na koje smo mi naučili - ovo je bio Titanic za naše. Marielyst je jedno malo mjesto na južnoj obali Danske, turistički orijentirano, lijepo uređeno. Brzo smo našli agenciju gdje samo bukirali i oni su nas uputili do naše kuće. Kuća je bila odlična. Lijepo uređena, u rustikalnom stilu - cigla, drvo, trska - sa svime što ti treba. U Marielystu smo najviše vremena provodili u bazenu koji ima staklene stjenke i sve se vidi van. Ne trebam govoriti koji je gušt kupati se u vrućoj vodi i gledati snijeg vani gdje je istodobno -15 stupnjeva.

Danci su ljubazni ljudi koji se trude biti dostupni. Svi znaju engleski jezik pa komunikacija nije problem. Malo nas je iznenadilo to što se razdanjuje u 8.30, a mrak pada već oko 15 sati tako da već oko 20 sati grad bude prazan. Što se tiče noćnog života i šopinga, mi smo se orijentirali na Kopenhagen koji je nekih 80 km udaljen i stigne se za pola sata jer je povezan autoputom. Kopenhagen je grad koji nikada ne spava. Sam centar (Raadhuspladsen) napučen je turistima iz cijeloga svijeta - najviše ima Japanaca. Na njemu dominira veliki spomenik Hans Christiana Andersena i Gradska vijećnica. Tu je i poznata trgovačka ulica Stroget gdje je sve puno trgovina, restorana i pubova. Također, malo dalje je Tivoli - veliki zabavni park gdje je restoran Herzegovina, vlasništvo nekoga s našeg podneblja.

Inače simboli Kopenhagena su Mala sirena i Carlsberg. Kip male sirene dao je napraviti Carl Jacobsen 1913. i do dan danas to je zaštitni znak grada. Pivovara Carlsberg je nešto što se ne smije propustiti kada ste u Kopenhagenu. Sam obilazak traje oko sat vremena gdje vas stručni vodič upoznaje s povijesti te slavne pivovare, procesom proizvodnje piva, fermentacijom. Postoji i Visitor Centre gdje se mogu kupiti suveniri te se slikati uz slavne osnivače, također se prolazi kroz kušaonicu gdje se probavaju razne vrste piva. Carlsberg ima svoj vlastiti muzej i najveću zbirku neotvorenih piva na svijetu - preko 15.000 vrsta. Pivovara Carlsberg duboko je utkana u povijest Kopenhagena. Zanimljivo je da su na ulazu u pivovaru Elephant gate dva velika kamena slona koji su dovezeni iz Kine prije 100 godina, a na sebi imaju svastike tj. kukaste križeve, ali oni nemaju veze s nacizmom, već su simbol neke obitelji. Također treba posjetiti muzej vikinških brodova i muzej H. C. Andersona.

Gradom dominiraju bicikli, automobila je jako malo osim taksija koji su jako skupi. Inače, Kopenhagen je skup grad za naše prilike. Pivo u pubu stoji 40-50 kuna, Coca Cola 20-30 kn, pizza 80-120 kn, parkiranje sat vremena 80 kn, suveniri oko pet eura. Mi smo imali sreću što smo išli u siječnju kad su velika sniženja i rasprodaje, tako da smo nakupovali odjeće i obuće po nekim razumnim cijenama. Što još reći za Kopenhagen - oduševio nas je svojom arhitekturom, poviješÄ‡u i ljudima kojih ima iz svih krajeva svijeta. Naših 10 dana u Danskoj brzo je prošlo i put nazad nekako nam je teže pao. Kako smo se približavali Hrvatskoj, dojmovi su bili sve jači. Danska je prelijepa zemlja, gostoljubivih ljudi i bogate povijesti. I danas kada gledam slike razmišljam o vjetrenjačama, Vikinzima, Andersenu…

Vratit ću se sigurno.

Koliko iz Beograda, koliko iz Novog Sada, tek 55-oro planinara činilo je kolonu koja je prošla trasu od planinarskog doma u Ždrelu, preko Malog i Velikog Vukana ka Gornjačkoj klisuri i manastiru Gornjak. Dan prelep, šumski tepih zasut kukurecima, zumbulima, plavim i belim ljubičicama, a ujednačeni kolorit još uvek goletnih krošnji, parale su tek rasvetane grane drena.

Za nešto kasniji polazak na sam uspon, sasvim sigurno su krivi domaćini u domu, koji su krenuli sa nama, između ostalog i radi sređivanja staza, ali su nas pre toga zatekli tradicionalnim dočekom, koji podrazumeva slatko i vodu, kafu, čaj, i kačamak za doručak, što nije bilo u planu i programu. Ali, eto, oni su krivi!

U 10.30 sam ipak dunula u pištaljku, kako bih ubrzala varenje svima koji su uživali etno doručak. Obzirom na dužinu šetnje, nije bilo razloga da ikog požurujem. Čemu to uopšte služi? Cilj je da se uživa u dražima krajolika, da ga stvarno osetimo, da se opustimo i prepustimo, jer to smo u stvari i hteli. Približavajući se ka vrhu, staza je postajala kamenita, i posna, nazubljena, i kraška površ Vukana (825 m), blistala je pod prijatnim zimskim suncem. Na vrhu, scene brutalnog hedonizma: škljocanje, dremka, meditacija inspirisana vidicima koji su opkoljavali u krugu od 360 stepeni! U takvom okruženju uvek je teško produžiti dalje, ali pošto je i sledeći vrh obećavao, ta vrsta motivacije nije manjkala. Nastavili smo ka sedlu i vrhu Mali Vukan (752 m).

Da, baš mala visina. Možda nedovoljna da neke planinare prizove sebi, ali to meni lično ne znači ništa. Lepši mi je bio Vukan nego Olimp, a razlika u visini je ogromna. Lepota je relativna, ali bilo je divno zateći Vukan u buđenju, dok je sa sebe otresao skorašnji sneg. Sa Malog Vukana, napravili smo brojne panoramske snimke, jer i sa njega se pruža fantastičan pregled na okolni reljef, a njegov plato, opervažen nazubljenim krečnjačkim liticama, odaje moćnu impresiju, nego brojka koja označava njegovu nadmorsku visinu, svrstavajući ga među skromne. Ali, pohođenje Vukana, daleko je više od skromnog doživljaja! Fenomenalan osećaj, ali pošto nam na daljem putu ne predstoji više ni jedan vrh, motivacija se sastojala u težnji da eskiviramo kišu, koju smo popodne očekivali.

Kišica je počela da sipi, ali smo već sišli na šumski put, gde smo bili dovoljno zaklonjeni. Putić je vijugao najpre niz Strmnu poljanu, pa pored zaseoka Kolak, pored nas mnogo urušenih, starih pojata, i stazica koje se odvajaju ka isturenim kotama – vidikovcima. Sa stabala i stena kraj puta, blješte sveže markacije, vodeći nas do česme kraj samog puta, odakle smo njime nastavili ka manastiru Gornjak, pored ostataka starog srednjevekovnog manastira Blagoveštenje u steni, kog u žargonu nazivaju „Kapija Homolja“.

Zelena boja Mlave, koja tu protiče u svojoj prelepoj klisuri, još više je dolazila do izražaja spram jednoličnih boja još uvek usnule vegetacije. Sačekali smo one, koji su otišli u manastir, da bismo krenuli ka termalnom izvoru kraj Ždrela, koji je uvek posećen, bez obzira na meteorološke uslove, šta više, omiljen je kada pada sneg, a nakon planinarske šetnje, opuštanje u vodi od 42 stepena predstavlja pravi užitak, i kompletan revitalizacioni tretman organizma! Svežina predvečerja i topla isparenja – potpuno opuštanje… A o atmosferi koju proizvode planinari kada se opuštaju, ne vredi išta pričati, to samo može da se doživi ;-) Posle toga preostalo je samo još samo da se aranžira prigodna pauza za toplu čorbu, ili šoljicu razgovora… Ali, tokom te pauze, zvali su nas naši mili i dragi iz Beograda, sa informacijama o nevremenu i uputstvima da zaobiđemo Gazelu… Društvo je na to reagovalo idejom da se vratimo u dom na Vukan i odložimo povratak do ponedeljka ;-) Ali, ipak, ne bi bilo fer prema šoferu, tako da smo ipak pošli ka Beogradu, gde su u međuvremenu vatrogasci posklanjali raznete table i „stabla koja je vetar naneo sa Košutnjaka“, što reče jedan od planinara ;-))), te smo mirno pristali u luku kraj Opštine Novi beograd, iz koje smo isplovili tog istog jutra.

Usput sam razmišljala, kako ćemo 22. marta vraćajući se sa Lisca, opet proći pored Ždrela. Doduše, trasa je za nijansu duža, ali, nadam se da ćemo biti dovoljno ažurni da ne propustimo banjanje u toplim lekovitim vodama, koje neopisivo prija nakon planinarenja. Novosadisti su već najavili da će nam se pridružiti, a nadam se da ćete i vi.

Vec sledece veceri,oko 20h,krenusmo…Guzva na cuvenom,i jedinom trajektu koji prevozi putnike od Lepetana do Kamenara,nije me obeshrabrila,i posle sat vremena maltretiranja,predjosmo na drugu obalu i nastavismo ka Herceg Novom.Nije meni problem bio sam odlazak tamo,vec to sto se bas tih dana stvorila usijana atmosfera jer su dan ili dva pre toga u Podgorici igrali Buducnost i Hajduk iz Splita u Kupu UEFA,pa su navijaci Hajduka,cuvena Torcida dobili malo po….glavi pri povratku,na potezu Petrovac-Budva-Tivat…:)

Kad ugledah svetla i sjaj Herceg Novog,po meni jedinog grada na CG obali vrednog paznje,umalo ostasmo tu…Na poslednjem semaforu na izlazu iz HN,put levo je vodio ka centru grada,a pravo ka Debelom Brijegu,granicnom prelazu Crne Gore i Hrvatske.Dodavanje gasa je znacilo da idemo pravo,i da sad nema nazad…:))

Crnogorski carinik se,najblaze receno,nasao u cudu…Rece nam da idemo na sopstveni rizik,i uz uobicajeno “imate li sta da prijavite..srecan put”,nastavili smo dalje bez duzeg zadrzavanja,ka hrvatskoj strani granice-Karasovicima….Zapanjenost hrvatskog carinika bih tesko mogao da vam opisem recima.Yugo,BG tablice,nalepnica SRB pozadi,nalepnica SRB u uglu sofersajbne,zastavica Srbije okacena o unutrasnji retrovizor…:) Ipak,vrlo nam je ljubazno objasnio gde da parkiramo kad dodjemo u Dubrovnik,parking je sa cuvarem koji dezura citavu noc,bla,bla…A onda nas upita,koliko para imamo? :)) Sad sam ja u cudu…A on nam je opet,vrlo ljubazno objasnio,da svaki turista koji ulazi u Republiku Hrvatsku mora kod sebe imati bar stotinu evra.A mi,iskreno,jedva da smo oboje zajedno imali toliko…Eto problema…:) Carinik je pokusao da ga resi,pitanjem da li imamo kreditne kartice,na sta mu ja pokazah nekoliko,na kojima brat-bratu nije ukupno bilo ni 50 dinara…;) Ako ikad bude ovo citao,ovim putem mu se izvinjavam sto smo ga obmanuli…:))

Nastavljamo dalje…put je odjednom ravan kao staklo,obelezen kao da su malocas prosli putari sa onom belom farbom za pune i isprekidane linije,nigde jednog kamicka ni rupe na putu.Kako je noc vec uveliko pala,lagano se strah uvlacio u mene,sto srecom,moj Yugo nije osetio i klizio je poput Mecke po zaista sjajnom putu.Redjala su se mesta,jedno za drugim..Cavtat,Kupari,aerodrom Cilipi..itd…..Bio sam iznenadjen sto od svih automobila koji su nas usput preticali nijedan nije bio jeftiniji od 10 hiljada eura,sem jednog Golfa II,koji je imao tablice Herceg Novog..:))Negde na 10-tak km od Dubrovnika put postaje slican onome kao kad se spustate ka Budvi iz pravca Cetinja…Grad je ogroman,to se ovako,iz polupticije perspektive odlicno moze zakljuciti.Vec pri ulasku u grad,pocele su prve sitne “provokacije”,nekoliko “smekera” je leglo na sirenu,nekoliko njih mi palilo duga svetla u potiljak..Ali dobro..nista strasno..pa to mi se desava i kad me u bilo kom drugom gradu u Srbiji vide sa BG tablicama..

Parkirali smo se naspram samog ulaza u dubrovacki stari grad,zbog kojeg smo,takoreci,i dosli…Covek na parkingu nam je odmah uzeo meru i naplatio parking 10evra,ali…celu noc mozemo ostati,ako zelimo.Neka hvala,pomislih..:)

U stari grad smo usli kroz jedan od mnogobrojnih prolaza,kapija,sta god.Na svakoj od tih kapija stoji velika tabla sa mapom samog starog grada i okoline,na kojoj je ucrtano bezbroj crnih tackica,a iznad pise na pet svetskih jezika..”PLAN GRADA S OBILJEZENIM OSTECENJIMA NASTALIM U AGRESIJI JUGOSLAVENSKE ARMIJE-SRBA I CRNOGORACA NA DUBROVNIK 1991-1992″…Tek toliko da se zna…A gomila stranaca sve to uredno fotografise…Neki cudan ukus u ustima sam imao u tim momentima.Ali opet,sa druge strane,gde je nama takva neka tabla..Posle se cudimo zasto svet misli o nama to sto misli…No,nije to tema…:)

Setajuci starim gradom Dubrovnikom sticete utisak da ste negde u Rimu ili Veneciji u najmanju ruku,to moram priznati javno.Svaka je gradjevina umetnicko delo za sebe.Kotor i Budva su smesni u odnosu na ovo.Ono sto mi je odmah upalo u oci,tj. usi jeste da se hrvatski jezik na ulicama gotovo i ne moze cuti.Sve je prepuno stranaca.Doduse,cuo sam i par beogradjana,ili novosadjana..istina,u pitanju je bila samo jedna grupica od njih 5-6…Cene su astronomske za nase uslove,a uglavnom su istaknute na ulazima u restorane i kafice,tako da odmah znate da cete otici olaksanog novcanika.Tako da smo se zadovoljili samo picem i sladoledom,koje su nam takodje papreno naplatili.

Iako vec pomalo opusten,moja paranoja nije nestala,te sam devojci predlozio da se nasa komunikacija dok smo u Dubrovniku svede samo na najosnovnije stvari…:)Nikad se ne zna…:)Zadrzali smo se poprilicno setajuci,vreme je zaista letelo,a i sam grad je ogroman i tesko da se moze obici za jedno vece.Vec pomalo umorni krenusmo nazad ka parkingu.Usput smo naleteli na hotel Hilton ,koji izgleda kao iz holivudskih filmova najbolje produkcije.Cak,snimih i jedan Yugo,i obradovah se,medjutim,kad smo prisli blize,na njemu je pisalo..”JAVNO KOMUNALNO PREDUZECE OPCINE DUBROVNIK” :) Doduse,jos uvek ne prevoze smece u Yugu,mozda i bi,da je malo vecih dimenzija…:))

Na parkingu,ni zive duse..ni traga cuvaru koji “dezura celu noc”.A rampa spustena.Kuku majko,sta cemo sad! :) Pokraj same rampe,primetih momka na skuteru,ne starijeg od 17-18 godina.I dok sam polako izlazio sa parkinga ka rapmi,cuh njegovo dobacivanje “HEJ SRBII” :)Dobro je..obicno je vokabular malo drugaciji u takvim situacijama…”CETNICI” u najboljem slucaju.Pomislih da radi na parkingu jer nas je vrlo ljubazno pitao “Jeste li platili kartu za parking”…Odgovorih “Naravno” dok sam mu je pruzao.Da vas ne lazem,gledao je tu kartu sa svih strana i studirao je,pa dobrih 2-3 minuta.Na kraju,podize nam rampu i rece “Sljedeci put parkirajte negdje van grada,nemojte ovdje” …Ne zeleci da slusam nastavak price,zatvorih prozor i lagano krenusmo.Krenuo je za nama i u jednom momentu nas prestigao podizuci visoko dva prsta,na sta sam mu ja odgovorio tri puta sirenom kratko…:))) Ma hrabro i od mene i od njega,nema sta! :)

Izlaz iz grada pogodili smo tek nakon pola sata lutanja,u gluvo doba noci,jer je vec bilo proslo 2…Pri povratku prestize nas jedan Fiat bosanskih tablica,a vozac i njegovi saputnici su nas pozdravili sa odusevljenjem.Verovatno neki nasi iz Bosne,letuju u DU.

Negde oko pola 4 ujutro,kad ugledasmo tablu “DOBRODSLI U CRNU GORU”,laknulo mi je…

Jedina dilema koja je ostala do dana danasnjeg i bila tema nekoliko rasprava medju mojim drustvom je sta je momak na parkingu zeleo da kaze.Da li je hteo da bude dobronameran i skrene nam paznju da nije bezbedno parkirati se sa BG tablicama u sred centra Dubrovnika,ili je hteo da izrazi svoje nezadovoljstvo sto smo tu..:) Sta vi mislite? :))

Pozdrav!

Obzirom da sam kod sebe imao medjunarodnu vozacku dozvolu,i zeleni karton,razmisljali smo nas nekoliko da uzmemo rent-a-car,medjutim,pouceni iskustvima od juce,kad smo dolazili,brzo smo odustali od te ideje,jer bi nam zbog neznanja kineskog,i komplikovanosti auto-puteva,bilo potrebno jako puno vremena da dodjemo na zeljeno odrediste.U svakom slucaju,ljudi koji izlet organizuju,rade to veoma profesionalno,sa vodicem koji perfektno govori engleski,francuski i ruski.

Tek kad malo izadjete iz Pekinga,i nadjete se na siroj periferiji grada,tek tada mozete videti pravu Kinu.Za razliku od sjaja prestonice,visokih solitera,mega trznih centara i drugih poslovnih zgrada od kojih zastaje dah,ovde se zivot odvija potpuno drugacije.Male,jednospratne kuce,slicne nasim u Vojvodini,odisu siromastvom.Sama priroda pomalo me je podsetila na predele kada putujete prema crnogorskoj obali,i nadjete se recimo u blizini Podgorice.Dakle,siroka kotlina,obavijena visokim,snegom pokrivenim planinama u daljini.

Nakon 30-tak minuta voznje,stgli smo na prvu destinaciju-grobnice dinastije Ming.Odmah smo primetili kako je na samo 50-tak kilometara od Pekinga temperatura ovde neuporedivo niza nego u gradu.Obzirom da je bio januar,temperatura se tih dana spustala i do minus 15, a bas u trenutku kada smo krenuli na izlet,poceo je da pada i gust sneg,sto je,kazu domacini,poprilicna retkost u ovom delu Kine,ali da cemo,takodje,biti medju retkima koji ce imati priliku da vide Zid pod snegom.

Sama grobnica Minga je jedna velelepna gradjevina,odnosno kompleks od nekoliko objekata,izgradjenih pre vise stotina godina,a u kojima,uprkos velikom broju turista vlada neopisivi mir i spokoj.Okolina je obavijena gustom sumom,u kojoj su,ustvari,i sahranjivani clanovi dinastije Ming,iako,niko pouzdano ne zna gde se tacno ti grobovi nalaze.U jednoj velikoj hali,nalazi se neka vrsta muzeja,sa velikim brojem predmeta i licnih stvari clanova dinastije,koje danonocno cuvaju pripadnici garde kineske vojske,koji se smenjuju na svakih sat vremena.Kada sam pokusao da ih fotografisem,vodic me je zamolio da to ne cinim,a i sam primetih negodovanje kod gardista.Zasto je slikanje zabranjeno,nisam uspeo da saznam….:)Suvenire mozete kupiti na svakom koraku,za vrlo male pare,pocev od nezaobilaznih maskota dolazece Olimpijade,pa sve cak do pokeraskih karata sa slikama kineskih vladara..:)Ja sam se zadovoljivo maskotama OI,kojih ima 5 i kupuju se u kompletu,kao i srebrnim upaljacem sa likom Mao Ce Tunga,koji svira kinesku himnu..:)

Jos 10-tak minuta voznje i stigli smo do jednog od 7 svetskih cuda-Velikog kineskog zida.Sam zid gradjen je stotinama godina,kao brana i bedem od upada monglskih hordi koje su naseljavalje drugu stranu visokih,stenovitih planina.Iskreno,u tom trenutku nisam ni bio svestan gde se nalazim,posto sam prethodnog leta posetio Njegosev mauzolej na Lovcenu,koji je sagradjen u slicnom krajoliku,imao sam utisak kao da se nalazim tu negde…a ne skoro 10 hiljada kilometara od kuce.Popeti se uz sam zid,pogotovo u januaru mesecu,kada su stepenice(inace visoke skoro svaka po metar)zaledjene,predstavlja pravi izazov.Jer,nagib pod kojim se penjete je zaista veliki.Na svakih stotinak metara uspona,nalazi se po jedna kula,osmatracnica,a sada prilika za turiste da predahnu.Na svakoj toj kuli stoji tabla da se dalje penjete na sopstvenu odgovornost,jer vam,zbog proredjenog vazduha i velikog nagiba pri penjanju preti opasnost od srcanog udara.Na jednoj od kula nalazi se i foto radnja, u kojoj se mozete slikati,i za nekoliko minuta,i 40 juana,dobijate neku vrstu ID kartice,sa svojom slikom,na kojoj se vidi zid u pozadini.Isto to mozete dobiti i u podnozju,gde se opet nalazi veliki broj prodavnica sa suvenirima,ali tamo ostajete uskraceni za sliku,tako da vam prijatelji mozda nece poverovati da ste i bili na Zidu..:))

Kao sto rekoh,covek tesko moze biti svestan trenutka kada seta po mozda najvecem gradjevinskom poduhvatu ikad.Tek,kasnije,kad sam se vec vratio u Beograd,i dok sam sredjivao utiske,shvatio sam gde sam bio.U svakom slucaju,Zid zraci nekom neverovatnom energijom,deluje tako mocno i zastrasujuce.I sada,dok pisem ove redove cini mi se da osecam tu energiju.

Na povratku u hotel,samo sa prozora mini-busa uspeli smo da vidimo velelepni stadion “Pticije gnezdo”,koji je tada jos bio u fazi izgradnje,a na kome su odrzane Olimpijske igre u avgustu ove godine.Takodje,prosli smo i pored olimpijskog sela,koje me,iskreno,i nije narocito fasciniralo,jer mi je sve to licilo na Blok 23,recimo na Novom Beogradu.O ukusima se ipak ne raspravlja,ali bilo kako bilo,tu su se nekoliko meseci kasnije smestila sva najbolja imena svetskog sporta.

Popodne i vece smo iskoristili za soping,o kome bi svakako mogao da se napise ne clanak,vec citav roman! Ljudi iz ambasade su nas dobro uputili,skrenuvsi nam paznju da se u Kini mozemo cenkati i spustati cenu do granice da vec postanemo bezobrazni.I zaista je bilo tako…Cak su nam svima dali spisak stvarnih cena svega i svacega..”od igle do lokomotive” sto se kaze..:)I tako krenusmo u “Silk Market”objekta koji lici na nas depu u Bulevaru,s tim sto je vec bar 30 puta,i ima dva nivo ispod,i 4 iznad zemlje.Sve je rasporedjeno po spratovima..Recimo,na jednom su samo proizvodi od koze,na drugom tekstil,na trecem tehnika i nakit..itd…

Kinezi,cim ugledaju strance,znaju da ce imati dobar pazar tog dana.Primer-dodjete do tezge sa jaknama recimo..Kinez ce vam ponuditi prvu cenu od recimo 150 evra…A vi kazete-20,on spusta na 100,a vi ne odustajete od 20…i sve tako..Kad vam vec to dosadi,i spremate se da krenete dalje,prodavac ce vas bukvalno vuci za rukav i prosto vas moliti da kupite jaknu po vasoj ceni.Jer,za koliko god da vam je proda,bice na dobitku…Mada,Englezi ili Svedjani nemaju toliko strpljenja,tako da se desi da i kupe neku stvar za 150evra,ne cenkajuci se puno,jer za njihov standard i to je premalo,a da ta stvar realno kosta 10 ili 15 evra.Ja inace nisam neki fan sopinga,ali sam se zadrzao u “Silk Marketu” sigurno 4-5 sati,jer je prosto nemoguce otici odatle praznih ruku,tako da sam iz Beograda poneo jedan kofer,a iz Pekinga se vratio sa dva dupke puna..:) Da,bitna stvar…Roba koju kupujete u Kini je zaista vrhunskog kvaliteta.U sustini,sve su to manje-vise orginali poznatih marki,koji imaju gomilu svojih fabrika sirom zemlje…cavalli,armani,gucci..itd…Ali,ta roba se zatim siri dalje po svetu i kod nas dolazi takodje kao original,ali se po raznim Delta City-jima,Milenijumima i slicnim mestima prodaje po visestruko vecim cenama,a naivni kupci misle da su zaista kupili robu iz Italije,Amerike..itd….Roba koju kupujete kod nasih Kineza na NBG,nije iz Kine vec iz Turkse i Novog Pazara,jer se ovim nasim Kinezima tako vise isplati…Ovo sto pricam je 100% proverena stvar!!! :)

Nakon sopinga,vecera u jedinoj piceriji koju smo mogli naci u blizini,jer niko od nas nije bio preterano odusevljen kineskom hranom.A da…u jednom DVD sopu,pronadjoh nesto sto me je fasciniralo.Filmove “Uzicka republika”,”Sutjeska”,i naravno “Valter brani Sarajevo”..sve to sinhronizovano na kineski.Morao sam da ih uzmem!! :)) A novac,bukvalno ne mozete da potrosite.Inace,na svim novcanicama od 1 do 100 juana nalazi se Mao Ce Tung…:))Cak i na kovanicama! :)

Sutradan na programu nam je bio Zabranjeni grad i Tjanmen,u samom srcu Pekinga.Inace,Peking je podeljen na 4 prstena,tj.4 koncentricna kruga.U prvom se nalaze pomenuti Zabranjeni grad i Tjanmen,a tu su i sve vaznije drzavne institucije,kao i najatraktivnije gradjevine,dakle najstrozi centar,na drugom su vec veliki mega marketi,poslovne zgrade,na trecem stambeni objekti,olimpijsko selo,diplomatko naselje itd…Nas hotel i ambasada Srbije su bili negde na prelazu treceg i cetvrtog prstena,s tim sto izmedju svakog prstena ima bar 20km,a citav Peking sa periferijom je nekih 160 kilometara u precniku.Dakle,kao od Beograda do Kragujevca! :)

Zabranjeni grad se nalazi u samom centru prvog prstena,i to je nesto sto nikako ne bi smeli da zaobidjete ukoliko ste u Pekingu.Taksi od hotela ponovo nas je kostao mizernih 10 juana(prosto neverovatno),a voznja riksom(bicikl,ili motorcikl sa prikolicom za putnike pozadi) kosta 50 juana po osobi.Priustili smo sebi i to zadovoljstvo.Zabranjeni grad je prosto nemoguce obici bez strucnog vodica,kojeg ovoga puta nismo uzeli,jer su bili preskupi,negde oko 50 evra.Zato smo krenuli sami,prateci mapu koju dobijete na ulazu.Unutrasnjost mi je delovala kao da je zaledjena pre mnogo stotina godina i prebacene u nase vreme,i svakog casa sam ocekivao da se odnekud pojavi car sa svojom svitom.Citav kompleks je u obliku lavirinta,i svakih 2-3 minuta hoda po tim poplocanim uskim prolazima dovodi vas na ogromne trgove sa nekom gradjevinom u centru.Unutar trgova sada se nalaze restorani sa brzom hranom,sto poprilicno kvari utisak.Na kraju,desila nam se sledeca stvar;Iako smo pazljivo pratili mapu i usli na jedan ulaz,nadajuci se da cemo izaci na drugi koji vodi ka Tjanmenu,posle par sati hoda ugledali smo izlaz(ulaz),ali onaj isti na koji smo i usli.Dakle,bez vodica u Zabranjeni grad nikako! :)

Na Tjanmen skveru,koji je povrsine oko 30,40 hektara,ostali smo bez daha,velicinom i prostranstvom ispred nas.Kako je bilo 2 ili 3 sata popodne,saobracajna guzva bila je u svom punom jeku.Tu nas je sacekao neki student slikarstva,koji nas je prosto uvukao u neku zgradu pored izlaza iz Zabranjenog grada,ne bi li videli njegovu izlozbu kaligrafija(tehnika slikanja na porelanskim plocama,cini mi se:) Rece nam kako ima nekoliko rodjaka u Subotici(bas me cudi:))

Svratismo i u neku prodavnicu suvenira,u kojoj smo nasli kineske zastavice,tradicionalnu kinesku muziku,kopije kineskih vazni Ming,itd.Ispred smo naisli na jos jednu zanimljivost.Naime,na ulazu u prodavnicu bio je instaliran veliki video bim,na kojem su se ceo dan vrtele parade i sletovi od pre 40-tak godina,a u cast Mao Ce Tunga.Nista to ne bi bilo cudno,da se 20-tak ljudi nije skupilo ispred video bima i u stavu “mirno” posmatralo sve to..Jedni odu,drugi dodju,i sve tako..:)

Uvece,svratismo u restoran blizu hotela na pekinsku patku,tradicionalni kineski specijalitet.Podseca me na giros,recimo,sve se tako isecka i servira,i prilicno je dobrog ukusa.

Nedelja je dan kad su u ambasadi Srbije odrzani predsednicki izbori.Posla nije bilo puno,jer je od prijavljenih stotinak glasaca izaslo njih 40-tak..Necu vam reci ko je pobedio u Pekingu…:) To nam je ostavilo vremena da jos jednom obidjemo “Silk Market” i pokupujemo na brzinu stvari koje smo pikirali prethodni put! :)Uvece,uz brojanje glasova,ljudi iz ambasade su nas ponovo pocastili cevapima,i drugim nasim specijalitetima..i tako u veseloj atomsferi,pozelese nam srecan put(sutra) i zelju da se vidimo ponovo…Poslednje vece u Kini ja sam proveo gledajuci “Valter brani Sarajevo” na portabl DVD-TV-MP3-plejeru,kojeg sam kupio tog dana,za male pare….:)

Sutradan,pakovanje,pozdravljanje sa osobljem hotela,i pravac aerodrom…Ovoga puta,put nas je vodio preko Beca,do Beograda.Mali problem smo imali prilikom sletanja u Bec,jer je kapetan verovatno prepustio svom kolegu pocetniku da to ucini…:) A na pisti nas je vec cekao mali JAT-ov ATR avion,sa propelerima,koji mene strasno podseca na one poljoprivredne sto zaprasuju komarce.Ipak,bio sam srecan kad sam zacuo glas sjuardese na srpskom..”Dragi putnici dobrodosli na JAT-ov let iz Beca za Beograd…” :))

Posle sat vremena leta,dodirnusmo surcinsku pistu,a carinu smo,iako pretrpani stvari,prosli bez problema…:))

Na kraju,evo jos nekoliko korisnih informacija,ukoliko se odlucite za put u Kinu:

-Povratna karta kosta negde oko 800eura,a citav aranzman sa 4 nocenja u hotelu sa 3 zvezdice kostao je oko 1700eu

-Vremenska razlika izmedju Beograda i Pekinga je 6 sati unapred.Dakle,podne u Beogradu je 18h u Pekingu

-Kineska valuta je juan,a kurs je 10 juana-1 evro,s tim sto ce vam Kinezi nerado menjati evre,te preporucujem da sa sobom ponesete americke dolare.Zaboravio sam tacan kurs dolara,ne zamerite mi.

-U Kini obavezno posetite Veliki zid,Zabranjeni grad,Tjanmen,Hram neba….a naravno nemojte zaobidji i mnogobrojne trzne centre od kojih preporucujem Silk Market.

- Obilan obrok za dve osobe u boljem restoranu nece vas kostati vise od 10-15 evra.

- Ambasada Srbije nalazi se na adresi San Li Tun, Dong 6 Jie 1,i za sve sto vam je potrebno,vrlo rado ce vam izaci u susret.

-Sa pekinskog aerodroma mozete poneti 30 kg prtljaga,svaki kg preko toga se skupo naplacuje,u zavisnosti kojom kompanijom letite.

-Kinezi izuzetno vole i postuju goste,a posebno rekao bih,iz Srbije(za svaki slucaj,ako vas pitaju,recite da ste iz Jugoslavije,i pomenite Valtera ili Divca:)

-U Kini funkcionise roming Telenora i Telekoma,a minut razgovora kostace vas oko 150 dinara,a SMS poruka oko 50,sa PDV-om…preporucujem da kupite kineske kartice koje kostaju,cini mi se,5 evra,ili da kupite kartice za javne govornice sa kojom mozete pricati par minuta sa Srbijom.

-Svima koji se odluce sa ovaj put zelim “nice trip” :) necete se pokajati!! :)

P.S. Ovo nije sve,uskoro pisem o mojim putovanjima na malo blize destinacije-U Dubrovnik,Skoplje,i pokusaj puta u Albaniju….:)) A da…sve pohvale za autora ovog sajta….POZDRAV SVIMA!!!

Iskreno,pomalo me plasila cinjenica da se od Fraknfurta,gde smo presedali,do Pekinga leti 9 sati i 15 minuta.Ali,udobnim Lufthansinim dzambo-dzetom,taj let se cini bar upola kracim.Filmovi,muzika,igrice,telefon,dva obroka,sedista na kojima se moze sasvim fino spavati zaista cine da se osecate kao kod kuce,iako su vecim delom puta ispod vas Sibir i Mongolija,a napolju bar -70 stepeni! :)

I zaista,kako je pilot na pocetku marsrute i rekao,ogromni tockovi dodirnuli su pistu pekinskog aerodroma tacno u sekund,dok se na ekranima ispred nas ispisivalo “trajanje leta-9h 15min…A tamo,prvo prijatno iznenadjenje.Ljudi moji,taj objekat nema kraja…cini mi se da je velicine opstine Stari Grad,recimo…:)I sve funkcionise tacno kao sat!

Zatim je usledila voznja od aerodroma do hotela u koji nas je(preko hrvatske agencije??!)smestila drzava,u trajanju od nekih 45 minuta.Prvi utisak o gradu od 16 miliona stanovnika…Pa,u par reci,mislim da bi mi trebalo bar par godina voznje njihovim auto-putevima,ne bi li se snasao.Sest traka sa jedne,sest sa druge strane,ogromne petlje i iskljucenja slicne nasoj Mostarskoj,ali neuporedivo vece i komplikovanije,putokazi bez ijednog slova abecede,dakle sve na kineskom,saobracajne guzve kakve ne mozete zamisliti u Beogradu,recimo…

Hotel-fantastican,iako po njihovoj klasifikaciji ima samo tri zvezdice.Sve na dugme,cip karticu,ljubazno osoblje,koje doduse slabo barata bilo kojim jezikom osim kineskog.Pa tako i mi naucismo svoje prve kineske reci..NIHAO MA,sto je analogno sa “cao,kako si,sta radis,sta ima novo” itd..:)

Nakon kraceg odmora,i prva setnja gradom,od hotela do srpske ambasade koja svoj izgled nije menjala jos od vremena kad su se u njoj sastajali Tito i Mao Ce Tung,koji je,uzgred receno,i dalje licnost broj jedan u Kini,i trideset i kusur godina posle smrti.Mada,Jao Ming mu poslednjih godina ozbiljno ugrozava prvo mesto…Mojoj sreci nije bilo kraja,kad su nas radnici ambasade docekali sa gibanicom i cevapima! :))) Ali iznenadjenja tek slede,vezano za hranu..:) Posle par minuta kurtoazne price sa ambasadorom i ostalim sluzbenicima,predlozise nam da odemo svi zajedno na rucak u restoran u kojem i oni jako cesto obeduju.U slobodnom prevodu sa kineskog,restoran nosi naziv Magarence,a nalazi se na jednom bulevaru,koji po mojoj slobodnoj proceni ima bar deset saobracajnih traka,tako da vam bukvalno treba dvogled da vidite sta se desava na suprotnoj strani ulice..Ogromni soliteri odmah upadaju u oci,tako da bi drugi usitak o Pekingu bio,da neodoljivo podseca na Novi Beograd,i to recimo na deo od Sava Centra,pa kada preko buvljaka krenete prema Piramidi.Ali,jos uvek se nalazimo  na teskoj periferiji,ne zavaravajte se..:)

U restoranu Magarence,prvi sok…Svi jelovnici su bili ispisani cistom cirlicom,i na srpskom jeziku,a na meniju se pored domace kuhinje moze naci i KOLENICA,PREBRANAC,SARMA,PIHTIJE…;) Jednostavno,Kinezi,inace vrlo gostoljubiv i srdacan narod,videvsi da nase diplomate vrlo cesto dolaze u pomenuti restoran,potrudise se da se nasi osecaju kao kod kuce.Mi,ipak,kad vec prevalismo toliki put,ipak smo imali zelju da probamo kinesku hranu i pice.I da…da ovde resim odmah jednu zabludu.Bata Zivojinovic-Walter,jeste vrlo popularan u Kini i dan-danas..ali nikad se tamo nije proizvodilo pivo sa njegovim likom..A ta prica jos uvek kruzi ovim prostorima..:)

Elem,resih da probam svinjetinu na kineski nacin,u slatko-ljuto-slano-gorko-kiselom sosu…jer pravi ukus toga je jako tesko odrediti.Ostace upamceno nekoliko anegdota.Prvo,na tren se obradovah kad videh krompir kao prilog sa svinjetinom,ali ubrzo shvatih da su ti “krompirici” ustvari komadi ananasa!!! :) :)A drugo,Kinezi uopste ne znaju sta je hleb!!! tako da sam se uzaludno trudio da konobarici(inace,vrlo simpaticnoj)objasnim sta zelim..Na kraju sam se morao zadoovljiti nekom vrstom tosta…:))….Punih stomaka i premoreni od puta i vremenske razlike,uputismo se ka hotelu.Ljubazni domacini iz nase ambasade su nam ponudili prevoz,ali odlucismo da krenemo kineskim taxijem.E sad..novi sok…Vozili smo se dobrih pola sata,start na taksimetru je 10 juana.(10 juana-1 evro)..I nakon pola sata,skoro vec ispred hotela,bacih oko na taksimetar,na kojem i dalje stoji 10! :) Pomislih,dobro,mozda se pokvario,ili je ljubazni taksista resio da nas “odere”…Medjutim,ne..Covek na losem engleskom kad smo stigli rece samo “Ten juanS”…Ej..80 dinara za voznju kao od Trga pa do Kaludjerice recimo..Resih,galantno,u sprskom maniru,da mu dam 20 juana.:)) Joj,toliko srecnog coveka odavno nisam video,umalo da me izljubi…Taj isti nas je vozio i narednih dana..:) Kad smo vec kod dana,ovo je bio cetvrtak,sto znaci da smo slobodni do nedelje,kad su na programu izbori,i kad smo manje-vise bili u obavezi da dezuramo u ambasadi.Sto ce reci,dva dana masti na volju…:))Mislim da sam zaspao jos u liftu na putu ka sobi,razmisljajuci samo da ne prespavam ceo sutrasnji dan….A planirali smo izlet na Veliki zid..Kineski zid…….

Ukoliko vam se svideo clanak,nastavak sledi…..Pozdrav svima! :)

Zlatibor-Beograd
20.07.
06:30
16°C

Pola sedam ujutro, lep dan, biće vruć i nekome lep, ali ja moram nazad do Beograda. Nakon samo 1 km Čajetina, nizbrdica, dupla puna i prvi šleper sa retarderom. Obišao sam retardinja i cepam u maglu. Magla solidno gusta, druga pesma na Morcheeba-e disku. Lagano. Auto prazan samo stolica za klinca i četkica za zube. Čarape, gaće i majica od juče, što je stvarno daleko iznad beogradskog proseka.

Na 6 km od „izlaska“ sa Zlatibora počinje klasična dvosmerna magistrala i ograničenje 60km/h. Skretanje za Taru do koje ima 24 km, Šarganska osmica je na 32 km, tu je i Višegrad. Posle nadvožnjaka odmah desno. Sjajno je sve označeno, 6-7 puta. Prvo zevanje…

13km i 6:42. Bela zemlja i početak opštine Užice. Put je dobar 75-80 km/h, nigde nikoga. Nekoliko Užičana cepaju zastarele „mašine“ na granici mozga. Ali nije strašno. Valjda žure na posao.

Na 15.5 km opet duple trake i spuštanje u Užice. 06:44, magla i dalje, ograničenje 80 km/h, put je relativno razbijen, nema rupa, ali neravno kao posle Turaka.

17.5 km me obilazi jedan idiot sa kombijem, starim belim kombijem. Naravno, preko pune linije. I ne staje, već nastavlja preticanje i dalje u jaku levu krivinu neposredno ispred baze Putevi Užice. Ograničenje je 40 km/h, put je sužen i to baš sužen, mnogo je kamenja sa strane i ukoliko je samo malo nepažnje prisutno, možeš ga poneti kući. Ali batica sa UE tablicama sprovodi cepanje u delo. Naravno da takve idiote Bog čuva.

06:49, nakon dvadesetak minuta putovanja, ulazim u Užice. I dalje duple trake, nizbrdo prema mogućnostima. Lokalci i dalje preko pune. Mi ostali smo seljaci i nemamo pojma. Opet zevam…

Kroz Užice se ide lagano 40-50-60 km/h, ne treba razbijati auto na mnogobrojne šahtove i neravnine. Izlaskom iz industrijske zone u 06:52, sve zajedno 23.2 km od Zlatibora. Ćao UE, ljubi ga majka.

26 km, 06:55 stiže i Sevojno. Taman sam se malo opustio i uhvatio lepu putnu brzinu uprkos magli kad eto ti Sevojno. Šteta, jer je saobraćaj nikakvog intenziteta. Morcheeba gruva bas.

07:09 i 42.5 km od Zlatibora i eto ti meni Požege. Alo Požega. Cico lezi. Neki konj sa golfom II kolje mašinu, guši za medalju. Vozi čak 40 km/h. NS table, šta će čovek… Navika ti je čudo.

Jelen Do, čuveni kamenolom neposredno pored puta. Ovoga puta put je čist, bez ostataka kamenja prašine. Privatizacija bato, ograđeno, ne može da se nosi kući. Jes da neki jadnici lopataju neku prerađevinu u džakove umesto neke pokretne trake i mašina, ali plata je plata. 07:20.

Posle 60 km/h puta ulazim u Ovčarsko-Kablarsku klisuru, „predeo izuzetnih odlika, pod zaštitom je države“. Predeo je stvarno izuzetnih odlika, poznat po brani, veštačkom jezeru, novom tunelu, splavovima (alo Beograđani nisu to oni splavovi kod Juge… to su vikendice i kuće na vodi), pontonima. Put je odličan, bez onih krivina sa velikim ogledalima, nov tunel je sjajan. Vozi se oko 70 km/h, što je sasvim solidno i normalno.

07:30 i Čačak, čudo male privrede Srbije. Bravo za Čika Velju, samo da ima neke urbanističke ideje i logike. Nakon 72.5 km se razišla magla, te mogu i ugasiti maglenke napred i pozadi. Jebote, kao da prolazim kroz Los Angelos. Semafori su „divno i inteligentno raspoređeni“, kao namerno. Očigledno potpuno nespremno za saobraćaj ovog tipa. Nažalost, nedostajao je nekome mozak. Jagnjeće pečenje je 800 din. Na sve strane. Kao i polovni automobili. Kao da je dvomilionski grad… Privid, šta li je…

07:50 i 85km konačno sam izašao iz privrednog čuda Srbije, smarajućeg Čačka sa suvointeligentnim semaforima. Ima i kružni tok, mada mi nije jasna namena. Sad je ispalo da je baš dobro da je tu jer InterEX ima megamarket. Tu je i čuveni motel Livade, nezaobilazna stanica ka Kopu i skijanju…

Nakon 96 km bez šlepera, policije eto ga i GM. Gornji Milanovac, Šerpa City. Mirno je u osam ujutro, lep put, obilaznica stvarno obilazi. Privreda je veća jača i lepša (Metalac, Tetra Pak, Zvezda itd), ali se prolazi brže, komotnije i uređenije. Sorry Veljo, odoh ja na Rudnik.

112km i 08:10 Rudnik i čuvena kafana gde se staje na pišanje i lepinju sa kajmakom. Znam da ide nizbrdo, pa propuštam odmor. Pecam OMV pumpu na skretanju za Lajkovac, posle Ljigavog.

U 08:25 dolazi i Ljig (131.5 km). Spustio sam se sa Rudnika. U repu mi je stalno bio jedan passat i baja koji vozi neki stari frižider. BP table, kao da je krenuo na Hungaroring. Izvinjavam mu se ovim putem, malo sam ga cimao i maltretirao, da vidim dokle će. Ipak je bio veći majmun od mene.

Ljig ima na magistrali jedan semafor koji neobično dugo drži. Ovo je definitivno granica normalne i nenormalne vožnje. Sve je više kretena koji sve više jure, pretiču baš tamo gde ne treba i gde ih bole uvo za druge. Između ostalih crni A6 i valjda pasat, nečiji prazni službeni automobili, bukvalno se zajebavajući i međusobno pretičući non stop. Šteta, mi to plaćamo.

08:50 OMV je na 163 km od Zlatibora, na skretanju ka Lajkovcu, Ubu i Valjevu, sa leve strane. Inače, na pumpu se može isključivo uz minimalno 1 saobraćajni prekršaj. Naime, ne smeš ni sa magistrale, ali ni sa „bočnog“ puta skrenuti levo na pumpu. Kontrola svih retrovizora, panduracija je OFF, a ja skrenuo. Produženi sa malo mleka, OMV keksić, bezolovni do kraja. Nakon punih 30 minuta, sendviča sa šunkom i paradajzom (129 din) krećem za BeGe. Već je postalo vruće za vožnju, sunce cepa kroz sve prozore, klima mora na ON iako je 09:20. Toplo savetujem vrlo rano, noćno kretanje na put isključivo zbog vrućine, pogotovo ako nemate klimu, a imate decu.

Čuveno mesto Stepojevac i uzbrdica. Svuda su znakovi ograničenja 40km/h, na žutim fluo podlogama, ali ipak iz navike svi voze u istom ritmu, što je i često pogubno. Čitamo stalno u novinama. Uzbrdica na ulazu u Stepojevac je sjajna prilika da vidite šta sve ne treba raditi… Iako je sve obeleženo, iako je veliko mesto, dugačko, sa mnogo pešaka i motora, bicikala. Cisterna ispred mene ne mari, vozi tačno 63 km/h…

U 09:30 temperatura je već 27°C, „sunčano, tiho i bez vetra“ kako kažu meteorolozi. Baš je vruće, krenite ranije, čuvajte razum. Mora sa klimom da se vozi… Put je nenormalno dosadan. Vidi se da se približavamo velikom gradom i da je sve manje mozga na ramenima.

09:50 je vreme za Meljak, selo čuveno po nekoliko događaja iz prošlosti. Samo okrenite crnu hroniku ili Specijalni sud. 197 km je od Zlatibora, prosečne brzine su na nekim mestima 50-60 i do 75 km/h, a nekada i samo 35 km/h jer jedan gospodin iz GM cepa keca bez stresa. I nema nameru da skrene negde. Bilo gde, samo da skrene.

Na 204 km je novo skretanje za Ripanj. Sjajno novo skretanje, sigurnije, odlično odrađeno, obeleženo, sa posebnim trakama za skretanja. A stara „raskrsnica“ je poluzatvorena. Mnogo sigurnije za sve nas. Bravo. Idem na duple trake, cepam dva šlepera i spuštam se u Beli grad. Kod Orlovače rade na zaobilaznici, nemojte juriti, već ste stigli. Upadam u klasičnu BeGe zamku: kreni, koči, psuj, pokazuj srednji prst i vraćam se u stvarnost.

Put mi je prijao isto kao i subota na Zlatiboru. Prelepo je. Nije daleko, krevet je 6 eur, kilometara je u oba smera 450, malo organizacije i vratiću se opet. Stvarno živimo u velikom gradu. Prevelikom. Sreća pa sutra idem na posao, pa neću razmišljati o pešačenju, reskom vazduhu, debeloj hladovini, šetnji po Kraljevim konacima i do spomenika. A i Čigotu ću osvojiti prvom prilikom. Vrlo, vrlo brzo.

U petak 19.09.2008.god smo se nas 58 putnika vratili, u stvari jedva vratili iz Grcke, iz Kalithee. Oglas za ovo putovanje sam pronasao u jednim dnevnim novinama. Pisalo je da aranzman kosta 95e po osobi. Agencija “Euro putovanja”, adresa Milentija Popovica 32a, trzni centar u bloku 22, lokal 6/1. Okrenem agenciju i oni kazu - Da, to je cena smestaja ali plus 6000 din za putne troskove, vizu i osiguranje. Ok. Odem ja na razne forume da vidim kakva je to agencija “Euro-putovanja”, ipak je to 330 evra za nas dvoje i zeljno ocekivani godisnji odmor. Iskreno, nisam nasao nista konkretno. Na samom putovanju sam saznao da su neki putnici ovaj aranzman sveukupno placali po 100e i to ne mali broj njih? Dan pre polaska, odem u agenciju i saznam da su nam vize odobrene. Zvao sam ih naravno pre toga ali nisu imali informaciju. Ok. Odemo iza Sava centra na parking gde je dosao autobus koji je i na oko bio daleko ispod neke turisticke klase. Citiram sa njihovog prospekta: “Autobusi su moderni, turisticki sa klimom, Tv-video, WC, tipa Neoplan, Setra, Man, Mercedes sa 50 ili 75 sedista”. Autobusi su po nasoj proceni bili starosti oko 25 godina ili vise, sa klimom i TV-om, naravno bez icega drugog sto je obecano. Nigde nije bilo obelezja agencije “Euro-putovanja” nego “KiM travel”. Posedali smo, a posto su prodali vise mesta nego sto autobus moze da primi, angazovan je i kombi. Umesto direktno na autoput, isli smo prvo do Panceva gde smo se izgubili i na kraju ipak nekako pronasli hotel “Tamis” gde je na putovanje cekalo vise od 20 ljudi. Posle Panceva, isli smo i u Kovin po jos nekoliko putnika pa tek onda preko Smedereva izasli na auto-put. Sam put ovim krsobusom ne bih komentarisao, jedino sto mogu da kazem da su vozaci bili krajnje korektni i da su maksimalno profesionalno odradili voznju. Secam se da je jedan vozac bio iz Niske banje. Sve pohvale njima. Secam se da su nam u toku voznje pustili da gledamo film “Titanik”! Dobro je da nam nisu pustali i “Ajkula 1,2,3″. Ma nema veze, mi smo se i salili na taj racun. Dobri su momci. Po ugovoru, agencija je trebala po ulasku u autobus da nam da (oni to nazivaju) čekove na po 25e po osobi koje mogu da se iskljucivo iskoriste pri sledecem putovanju sa istom agencijom u roku od 1 godine, jer ce se u stvari za tu sumu umanjiti cena naseg eventualnog sledeceg aranzmana preko njih. Posle 17 sati provedenih u autobusu, stigli smo u Kalitheu. Putnici su izlazili na razlicitim lokacijama, zavisno od toga gde se njihov apartman nalazi.

Mi smo odseli u Oskar 1 studiju. U dvoristu smo cekali oko sat i po jer vlasnik agencije “Euro-putovanja” nije ljudima ni uplatio novac. Kada je vlasnik agencije nakon niz poziva i intervencija ipak uplatio ljudima njihov novac, usli smo u sobe. Sve je bilo stvarno cisto. Druge grupe iz naseg autobusa su bez problema usle u apartmane ali su im kao garanciju dok im pare ne legnu na racun, na recepciji uzeli pasose. Inace, po prospektu agencije, studio Oskar je udaljen 300m od plaze. E pa tu udaljenost pomnozite najmanje sa 2. Sto se tice vlasnika Oskara 1, tj. coveka koji je boravio na recepciji - zamolili smo ga da nam pasosi budu kod njih na recepciji kao i kljucevi dok smo na plazi. Odbili su to i kazu da oni ne cuvaju kljuceve. Covek koji non-stop urla na goste iz cista mira. Njegova zena kaze da je on vojno lice i da je general?! Kada smo se jedno popodne vracali sa plaze, iz “generalove” sobe-recepcije se sirio miris marihuane. O njemu vise ni reci osim da nam je dosta pokvario odmor svojim besovima, vikanjem na svoju zenu i goste. Ajde da sve preskocimo i da predjemo na poslednji dan.

Ustali smo, sredili,  spakovali kofere i izasli sa stvarima u dvoriste kao i svi ostali. Taman smo seli kada eto nama naseg Marka, naseg turistickog vodica. Zaista predobar momak, koji nam je NE svojom krivicom doneo losu vest. Prethodno vece, 3 autobusa sa oko 150 turista, radnika Petrohemije iz Panceva koji su uplatili aranzmane, trebala je da dodje u Kalitheu, a mi bi se sa jednim od tih autobusa vratili kuci. Medjutim, vlasnik agencije “Euro-putovanja” nije ni auto-prevozniku isplatio vec tri ture. Putnici su usli u autobuse a dogovor je bio da im Sasa, vlasnik agencije novac donese pre polaska. Vozaci su ga cekali i cekali a onda su zamolili putnike da napuste autobuse. Marko nam je preneo tu vest da autobusi nisu ni krenuli sinoc iz Beograda, sto znaci da ako i krene tog trenutka iz Beograda, necemo stici da na vreme predjemo Grcku granicu a grupne vize nam isticu u ponoc. Otprilike u isto vreme saznajemo da nasi saputnici iz drugih apartmana ne mogu da uzmu svoje pasose i stvari jer vlasnik  agencije “Euro-putovanja”, izvesni Sasa, nije nasao za shodno da ni tim ljudima uplati njihov novac. Znaci - agenciji je sve placeno a on pare nije prosledio. Cak je jednoj putnici koja je agenciji PLATILA smestaj sa doruckom i vecerom dosao vlasnik restorana na vrata sa racunom od 220e zahtevajuci da ona tu hranu, kao i boravak plati. Ona mu je pokazala priznanice i vaucer agencije da je za tu ishranu vec platila 240e - sto je vise nego sto je potrosila i naravno platila je i za smestaj. Nije bilo sanse da se argumentima sporazumeju nego ga je njen sin udaljio od svoje majke. Nije bilo fizickog kontakta ali verbalnih sukoba da. Uzeli su stvari i momentalno napustili hotel iz straha da ne bi prosli kao drugi putnici agencije “Euro-putovanja”. A sta se desava u hotelu, hmm, sad mu zaboravih ime…ali ajd sad, nije to od nekog znacaja. Vlasnik ne da ljudima njihove pasose i licne stvari jer racuni za sobe nisu izmireni! Svi zovu Sasu. Sasa je vlasnik agencije. On kaze da nema pare i da mi sada svi odemo nekako do Soluna pa odande da sednemo na voz za Beograd, naravno i te karte bi smo mi kupili sami. Niko nije na to pristao. Uostalom, imamo grupnu vizu i ne mozemo i ne zelimo da ostavimo same nase saputnike kojima grk, vlasnik tih apartmana ne da njihove pasose i licne stvari a imamo i kombi koji naravno dane moze da ide po pruzi?! A moramo svi zajedno da predjemo granicu. Autobus agencija ne moze i nece da nam posalje. Znaci mogu samo da konstatujem da je agencija “Euro-putovanja” ostavila svoje putnike na cedilu u drugoj zemlji. Nas par putnika se brzo organizovalo i pronasli smo nacin da se vratimo u Beograd, Pancevo i Kovin. Pronasli smo agenciju koja bi nas za 1000e vratila kucama. To bi znacilo da tu sumu podelimo na 58 putnika i to bi bilo najvise po 20e po osobi. Sto je sasvim prihvatljivo u odnosu na rizik ostajanja u Grckoj posle isteka viza. Opet se cujemo sa vlasnikom agencije - Sasom i on se bez grize savesti slaze da mi - putnici iznajmimo autobus ne ponudivsi, naravno, da nam to nadomesti kada se vratimo. Dva minuta kasnije nam jevlja da autobus iz Leskovca krece po nas. I to je u redu. Ali ni to nije delo agencije, nego su grupne vize izvadjene preko “KiM travel”-a i oni, da ne bi imali nekih problema, iako im nista nije placeno - ipak salju autobus jer poseduju i autobuse i kamione i rade medjunarodne ture. To se sad desava oko 11h po grckom vremenu a 10h po nasem. Ali sta je sa pasosima i stvarima nasih ljudi? Tu je Sasa ipak ostao sebi dosledan i vlasniku apartmana novac nije uplatio. Da bi dobili pasose, neki ljudi su OTKUPLJIVALI SOPSTVENE STVARI i torbe od vlasnika apartmana. Jedan bracni par je morao da  plati 300e da bi uzeli SVOJE stvari, bilo je jos nekoliko slucajeva ali ne bih nista napamet da pricam jer nisan siguran vise koliko je jos ljudi otkupilo SVOJE stvari. Dolazila je i policija i turisticka policija, zvali su konzulat ali se nista nije konkretno uradilo. Stigao je i autobus iz Leskovca na kome je bio natpis “Dzora” ili tako nesto. Nije bio u nimalo boljem stanju od onog prethodnog. Na kraju je sam konzul nazvao policiju i onda je policija krenula da trazi vlasnika tih apartmana koji se sa porodicom i pasosima nasih turista u medjuvremenu negde sakrio, sklonio, kako god. Nisu ga pronasli i onda su nase ljude koji su ovde ostecena strana odveli u policiju da potpisu da su pasose IZGUBILI. Znaci ne da im je neko ukrao ili protiv-pravno zadrzao. Svi se oni tamo poznaju, malo je mesto. Verovatno stite jedni druge. Nasi turisti su dobili neke papire - potvrde da su navodno “izgubili” pasose i sa tim smo se nekako provukli i dovukli u Srbiju. Sve dok nismo usli u Srbiju, svi smo bili u strahu da nas ne vrate i ko zna kakve bi posledice imali. Sve to zahvaljujuci  jednom Sasi, neodgovornom i bahatom vlasniku agencije “Euro-putovanja” koji novac koji smo mu dali nije nasao za shodno da uplati gde treba i ispostuje ni jednu ugovornu stranu.  Molim nadlezne u agenciji “Euro-putovanja” da nam i ne daje obecani cek jer SIGURNO sledece godine necemo putovati sa njima.

P.S. -Velike pohvale nasem vodicu Marku koji je dobar covek i nasao se izmedju dve vatre NE svojom krivicom. Momak je davao sve od sebe da nas zastiti sto je moguce vise od svega. Svaka mu cast i kao vodicu i kao coveku. Na kraju samo mogu reci i to da je njegova torba ostala u Kalithei a da je vecinu nasih izvukao. HVALA TI MARKO!

U selu nas je sačekao vodič, bivÅ”i predsednik sela, Ivan Blagojević - Tekaja, prijatni, nasmejani lik koji ima vremena, iako ga posao čeka. Vodio nas je gde smo hteli usput pričao o svom selu, pokazivao lekovite biljke, napominjao Å”ta sve joÅ” ima da se vidi, svratio nas kod sebe kući da popijemo kafu i pokaže nam svoj pogon za pravljenje metli dok su se punile baterije fotoaparata…

Dakle, NiÅ”evac ima 400 stanovnika, Å”kolu sa prvih četiri razreda (deca potom nastavljaju Å”kolovanje u Svrljigu), poÅ”tu, tri prodavnice, i Dom kulture u izgradnji (joÅ” od 1950. godine) koji su seoski omladinci pretvorili u izuzetno atraktivnu letnju pozornicu za razna događanja, i, naravno, crkvu, posvećenu sv. Iliji koja se nalazi povrh sela, uz bele kamene litice.

Kroz selo protiče SvrljiÅ”ki Timok koji, odmah poÅ”to ga napusti, ulazi u impozantnu klisuru dugu skoro sve do Knjaževca. Klisura, mada uža, nije niÅ”ta manje lepa od Sićevačke, a kroz nju je položena pruga NiÅ” - Knjaževac. Ona prolazi kroz naizgled bezbrojne tunele, i čak 19 puta prelazi reku, idući preko gotovo identičnih mostova od armiranog betona, jednakog raspona od 30 metara, koje je joÅ” pre Balkanskih ratova projektovao naÅ” veliki naučnik (i građevinski inženjer) Milutin Milanković. Prugom se i peÅ”ke može stići do Knjaževca, ima oko 20 km, a usput se prolazi kroz joÅ” nekoliko sela.

Stene klisure obrasle su aromatičnim biljkama, ima puno i drena, pa je, ako želite da berete, dobro ovde doći početkom septembra, lovci tu neÅ”to love (zaboravila sam Å”ta, jer nisam ljubitelj), pecaroÅ”i pecaju - Tekaja reče da tu žive i neke relativno retke vrste riba. Stene su idealne za alpinistički trening (toliko znam, nekad sam bila na alpinističkom kursu), brda neobično prijatna za planinarske Å”etnje. Ne bi se očekivalo, s obzirom na krečnjak, ali vodič nam reče da ima dosta izvoriÅ”ta i bunara u okolini.

Mladi ljudi iz sela organizovali su se u udruženje Timacum maius, koje je već osmislilo nekoliko projekata i polako radi, uz pomoć donacija, na vraćanju dostojanstva selu koje mu, kao izvoriÅ”tu života, vitalnosti i kreativnosti, po prirodi stvari pripada.

U selu nema hotelskog smeÅ”taja, ali Tekaja reče da kod sebe, na spratu kuće može da smesti i ugosti desetak ljudi. Na žalost, broj njegovog kućnog telefona sam zaturila, ali broj mobilnog je: 064 437 34 85. Kako sigurno ima joÅ” mogućnosti za sličan smeÅ”taj u selu, potražite svakako obaveÅ”tenja o tome kod Milice Stanisavljević, devojke koja je, koliko sam shvatila, glavna u Timacum maius. Njen mail je: timacum_maius@yahoo.com. U selu se može dobaviti odličan sir, med, ugovoriti pravljenje zimnice… Sigurno nisam sve rekla, jer sam i sama tamo provela suviÅ”e kratko vreme, ali sam iz NiÅ”evca otiÅ”la čvrsto reÅ”ena da se vratim, na bar 5-6 dana, i povedem druÅ”tvo.